Sad će neko reći: šta ovaj priča. U Srbiji ima tušta i tma produkcijskih kuća, što ja ne sporim - mislim štaviše da ih ima previše - ali moram napomenuti da u tim kućama ne sede „izistinski“ producenti - dakle dame i gospoda koja u filmove ulažu sopstvene pare, pa ako film uspe, onda dobro zarade, a ako propadne, onda kaliraju. Ne! U našim produkcijskim kućama sede manje ili više uspešni grebatori, koji traže (i nalaze) sponzore i koji - kako god da okrenu - lavovski deo sredstava dobijaju od ozloglašenog državnog Centra za već nešto filmsko.
Da ne dužim. Stvar stoji ovako. Film duži od 6,4 minuta - za toliko bi se možda moglo namaći privatnih para - u Srbiji se bez državne potpore snimiti ne mere. Tačno je da državni Centar za već nešto filmsko i kapom i šakom potpomaže snimanje saharinskih svetosavskih limunada i propagandnih video-klipova dugog trajanja, a da ignoriše zanimljive projekte koji bi obogatili našu filmsku produkciju.
Evo, recimo, i Slobodan Šijan i ja smo bili goloruke žrtve državnog Centra za već nešto, koji je glatko odbio da „odobri sredstva“ za Šijanov film po motivima jednog mog romana „zasnovanog na istinitim činjenicama“. I - šta? Čim se po čaršiji i mahalama pronela vest da je Centar za već nešto filmsko odbio Šijanov projekat, po Beogradu - a šire - odjeknula je serija snažnih eksplozija... Pretpostavljam da ne treba objašnjavati da je to Šijanu i meni pucao qwrz što je državni Centar za već nešto filmsko odbio naš projekat.
Filmskom centru za već nešto ipak se ponekad omakne da „odobri sredstva“ i za poneki izuzetan film. Koji tačno? Koji god. Kako napred rekoh, u Srbiji se nijedan film, bio on treš ili remek-delo, ne može snimiti bez državne potpore.
Tako se u jednom momentu vladajućim filmskim centrima - možda i omaškom - omaklo da „izdvoje sredstva“ za Lordanov produkcijski veoma zahtevan i veoma skup projekat. Nisu građanski entiteti, beogradska Euromahala i Krugovi dvojke morali javno pohvaliti vladajuće filmske centre što su uložile pare u pravu stvar; vladajući filmski centri to nisu ni očekivali, ali isto tako nisu morali - tačnije nisu smeli - zapasti u isfoliranu moralnu paniku i danima seruckati po Lordanu zato što je prihvatio srpske i republičkosrpske državne pare.
Drugog načina da snimi (veoma skup) film koji je decenijama pripremao - film koji je, svim političkin zloupotrebama jasenovačkog genocida uprkos - MORAO biti snimljen - Lordan naprosto nije imao. U tom smislu samo se krajnjim idiotima - alternativa: prdonjama i zavidljivcima - mogu nazvati persone dramatis koji dovode u pitanje ljudski i umetnički integritet čoveka koji je odbio Oskara, koji mu je obećan ukoliko izbaci dve tri scene iz „Okupacije u 26 slika“. Što je Lordan odbio.
Opet prekardaših. Nastavak u našoj sutrašnjoj kolumni posvećenoj kulturi prosipanja bebe s prljavom vodom.